Mi­tro­po­lit cr­no­gor­sko-pri­mor­ski Am­fi­lo­hi­je osve­štao je ju­če cr­kvu Sve­tog Ar­hi­stra­ti­ga Mi­ha­i­la, iz­gra­đe­nu na Cr­kvi­na­ma u Mo­ra­či, na mje­stu gdje se pri­je 79 go­di­na sru­šio hram po­dig­nut u sla­vu ovog sve­ti­te­lja. Na­kon osve­će­nja i Sve­te li­tur­gi­je ko­ju je slu­žio u po­no­vo iz­gra­đe­noj cr­kvi, u pri­su­stvu sve­šten­stva i broj­nih vjer­ni­ka, mi­tro­po­lit je po­ru­čio da se sve­ta taj­na po­no­vo ja­vi­la i ot­kri­la na Cr­kvi­na­ma, svi­ma oni­ma ko­ji su se sa­bra­li i ko­ji će se sa­bra­ti u tom hra­mu.
Mi­tro­po­lit je pod­sje­tio da je pr­vi kti­tor hra­ma bio Otaš Sa­vin Me­de­ni­ca, bar­jak­tar kra­lja i go­spo­da­ra Cr­ne Go­re Ni­ko­le I Pe­tro­vi­ća.
– Bio je nje­gov bar­jak­tar dok je bio ov­dje na ze­mlji, ali ka­da ga je Go­spod pri­zvao u Car­stvo ne­be­sko svo­je, ubrao ga je u svo­ju ne­be­sku, ar­han­gel­sku voj­sku. Po­stao je bar­jak­tar ne­be­ske voj­ske, bar­jak­tar ne sa­mo Me­de­ni­ca, već svih Mo­ra­ča­na i Rov­ča­na i ši­re od Mo­ra­če i Ro­va­ca. Bio je bar­jak­tar za­to što je bo­re­ći se za ze­mlju i slo­bo­du po­nio ne sa­mo ze­malj­ski već i vječ­ni bar­jak Hri­stov – ka­zao je mi­tro­po­lit o pr­vom kti­to­ru hra­ma na Cr­kvi­na­ma, do­da­ju­ći da je Me­de­ni­ca sve po­svje­do­čio i svo­jim dje­lom – ovim sve­tim hra­mom.
– Sje­ćam se još kao di­je­te dok sam ov­dje učio osnov­nu ško­lu da su na ovom mje­stu bi­le zi­di­ne cr­kve iz vre­me­na Ota­ša Sa­vi­nog Me­de­ni­ce. Mo­ram da vam pri­znam da, iako ta­da ni­je­sam znao šta te zi­di­ne za­pra­vo pred­sta­vlja­ju, one da­nas gri­ju mo­ju du­šu... I dan-da­nas pam­tim ka­kvo je ka­me­nje bi­lo u tim zi­di­na­ma... Ula­zio sam unu­tra kao di­je­te i mo­že­te za­mi­sli­ti ka­ko sam se osje­ćao ka­da sam po­sli­je to­li­ko vre­me­na do­šao ov­dje i ni­je­sam za­te­kao ka­men na ka­me­nu od sve­ti­nje Ota­ša Sa­vi­nog Me­de­ni­ce – pri­sje­tio se mi­tro­po­lit vre­me­na iz ko­jeg je za­u­vi­jek u sje­ća­nju ponio sve­ti­nju za­vi­ča­ja.
Ka­da je vi­dio da je ka­men po­ne­sen i da ni­šta ni­je osta­lo od sta­re cr­kve, osje­tio je kao da ga je „stri­je­la po­go­di­la u sr­ce”.
– Bio sam za­pa­njen – pi­tao sam šta je sa ka­me­njem, je li mo­gu­će ga je ne­ko od­nio sa ovog sve­tog mje­sta i daj Bo­že da ni­je­su ugra­đe­ni u svinj­ce po­red Svi­nja­če u Ko­la­ši­nu... Ako su ga ugra­di­li u ško­lu, ne­ka im i bu­de opro­šte­no, ali ne i u Dom kul­tu­re ko­ji u to vri­je­me ni­je bio pra­vi i istin­ski dom kul­tu­re, ne­ka mi Bog opro­sti... – ka­zao je on.
Iako se sve to do­go­di­lo, ka­ko je re­kao mi­tro­po­lit, bar­jak Ota­ša Sa­vi­nog Me­de­ni­ce ipak su pri­mi­li nje­go­vi po­tom­ci, „u či­jim sr­ci­ma je za­bli­stao oganj vje­re hri­šćan­ske i to u jed­nom zlom i opa­kom vre­me­nu u ko­jem su se mno­gi od Hri­sto­vih uče­ni­ka pre­tvo­ri­li u Ju­di­ne sva­to­ve”.
– Mno­gi su u tim zlim vre­me­ni­ma pro­gla­si­li sre­bro­ljub­cem Ju­du ko­ji je pro­dao Bo­ga za tri­de­set sre­bre­ni­ka. Na­u­če­ni od la­žnih uči­te­lja Mark­sa, En­gel­sa i Bro­za i oni su ta­ko­đe za sre­bre­nik pro­da­va­li Bo­ga... Ipak, hva­la Bo­gu, evo ov­dje se po­no­vo vra­tio Otaš Me­de­ni­ca i nje­gov bar­jak – ka­zao je mi­tro­po­lit, do­da­ju­ći da je hram no­vi pu­to­kaz, ne sa­mo ča­snom brat­stvu Me­de­ni­ca ne­go svi­ma.
Sve­ti­nja na Cr­kvi­na­ma iz­ra­sla je, ka­ko je re­kao, iz la­vre Ne­ma­nji­ća, od onih ko­ji su bi­li na­dah­nu­ti du­hom Bož­jim, a ne du­hom bez­bo­žni­ka.
– Ne­moj­te se ču­di­ti što su se bra­ća po­bi­la i što je brat­ska krv za­li­la ove pro­sto­re. U to vri­je­me su Bo­ga ubi­ja­li u sr­ci­ma Mo­ra­ča­na i Rov­ča­na... Bo­go-ubi­ce se uvi­jek pre­tva­ra­ju i u oco-ubi­ce, i ma­te­ri-ubi­ce i bra­to-ubi­ce. Pam­tim, 1942. go­di­nu, stra­šnu, ne­sreć­nu i pro­kle­tu, ka­da su odav­de sa Cr­kvi­na, par­ti­za­ni, bra­ća, kre­nu­li da se bi­ju pro­tiv svo­je bra­će. Pam­tim Bi­strič­ko po­lje kr­vlju za­li­ve­no pa i da­nas no­sim strah u ko­sti­ma od uža­sa ko­ji se od­vi­jao na ovom či­stom i ne­vi­nom mje­stu oko ovog sve­tog hra­ma i oko dru­gih sve­ti­nja – ka­zao je mi­tro­po­lit, na­gla­ša­va­ju­ći da je do sve­ga to­ga do­šlo jer su „hljeb ži­vo­ta i bo­žan­ske lju­ba­vi i sve­to pri­če­šće za­bo­ra­vi­li”, a ta­da je bi­lo za­bo­ra­vlje­no i pra­šta­nje kao hri­šćan­ski na­čin da lju­di za­gr­le lju­ba­vlju bra­ću svo­ju.
– Mi­sli­lo se ta­da da će se sreć­na bu­duć­nost i hljeb bo­lji za­ra­di­ti ubi­ja­ju­ći bra­ću svo­ju, me­đu­sob­no se ubi­ja­ju­ći. Ipak, evo nas po­no­vo se vra­ća­mo, ko­me dru­gom ne­go ži­vom Bo­gu, sve­ti­nji – ko­me bi dru­go ako ne njoj. Vra­ća­mo se hlje­bu ži­vo­ta, bo­žan­skoj lju­ba­vi i na­ma kao za lju­bav stvara­nim bi­ći­ma u du­hu po­ka­ja­nja i mi­ra. Daj Bo­že da ovaj hram ov­dje po­mi­ri bra­ću, a to mu je i cilj po­sto­ja­nja, ne sa­mo Me­de­ni­ce, ne­go sve ko­li­ko ih ima u brat­stvi­ma. Da se uči­mo ne da se ubi­ja­mo, da ne oti­ma­mo jed­ni od dru­gih, ne­go da lju­bi­mo i cje­li­va­mo i pra­šta­mo i da na sve­ti­nji Bož­joj, na čoj­stvu i ju­na­štvu gra­di­mo bu­duć­nost, a ne na bra­to i bo­go-ubi­stvu – po­ru­čio je mi­tro­po­lit.
Sve što je gra­đe­no na bo­go-ubi­stvu, ka­ko je re­kao, pro­pa­lo je, a na­rod se opet vra­tio la­vri Ne­ma­nji­ća.
– Svi oni ko­ji su se otu­đi­li zbog tu­đih kri­vi­ca, a i da­nas ima do­sta onih ko­ji se od­ri­ču Bo­ga, kla­nja­ju se ne­kim dru­gim bo­žan­stvi­ma, la­žnim ido­li­ma i la­žnim vo­đa­ma, ne­ka se opre­dje­lju­ju i za ovu i onu stran­ku, ali ne­moj da se od­ri­ču Bo­ga i bra­ta svo­ga, ne­ka se ne od­ri­ču Bož­je i brat­ske lju­ba­vi – po­ru­čio je mi­tro­po­lit.
Ar­hi­e­pi­skop ce­tinj­ski je na­gla­sio da se ne smi­je za­bo­ra­vi­ti da je 1912. go­di­ne slo­bo­da do­šla na Ko­so­vo i Me­to­hi­ju.
– Do­šlo je do slo­bo­de Ko­so­va i Me­to­hi­je 1912. go­di­ne, ko­jeg se sa­da vlast, ne Cr­na Go­ra i ne Cr­no­gor­ci, od­re­kla i pro­da­la ga dru­go­me, za pri­vre­me­no, ako Bog da – po­ru­čio je mi­tro­po­lit.
J.Š.


Kti­to­ri hra­ma od­li­ko­va­ni Or­de­nom kra­lja Mi­lu­ti­na

Sve­ti ar­hi­je­rej­ski si­nod na če­lu sa pa­tri­jar­hom Iri­ne­jom do­di­je­lio je Đor­đi­ju i Pe­tru Šće­pa­no­vom Me­de­ni­ci vi­so­ko od­li­ko­va­nje Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve, Or­den kra­lja Mi­lu­ti­na.
– Kralj Mi­lu­tin je vla­dao 40 go­di­na i ovim kra­je­vi­ma, i sa­gra­dio 40 cr­ka­va i vi ste po ugle­du na nje­ga ob­no­vi­li ovu cr­kvu i na­gra­đe­ni ste za iz­u­ze­tan i ne­mjer­ljiv do­pri­nos u iz­grad­nji hra­ma sve­tog Ar­han­ge­la Mi­haj­la na Cr­kvi­na­ma – ka­zao je mi­tro­po­lit bra­ći Đor­đi­ju i Pe­tru Me­de­ni­ci pri­li­kom od­li­ko­va­nja.


Ci­je­lo brat­stvo uče­stvo­va­lo u iz­grad­nji hra­ma

Pre­ma ri­je­či­ma kti­to­ra Đor­đi­ja i Pe­tra Me­de­ni­ce, na ob­no­vu i po­nov­nu iz­grad­nju hra­ma pod­sta­kli su ih nji­ho­vi pre­ci ko­ji su na tom mje­stu pri­je vi­še od sto­ti­nu go­di­na po­di­gli cr­kvu, ko­ju je sa­gra­dio Otaš Sa­vin Me­de­ni­ca. Ka­ko ka­žu, ci­je­lo brat­stvo se oda­zva­lo i sva­ko ko je bio spre­man i osje­tio po­tre­bu da uče­stvu­je u iz­grad­nji bio je tu.